Наташа зна да за злато не марим ја…

И да су ми дража,
у школи –
дечија насмејана лица…
У пољу –
цветови мирисни…
А у шуми –
цвркут распеваних птица…

Она зна да за злато не марим ја…
Прави ми, зато, наруквицу од зелене траве,
јер
траве су здраве,
воле их краве.

Она зна да за злато не марим ја…
Венчић ми плете, зато,
од цветова из школског парка,
са ливадице,
из неког шумарка…

Она зна да за злато не марим ја…
Ал кад
жели са, мном, нешто да дели –
црта ми чудесна бића из маште,
ил на длан ми стави цвет из своје баште…

Док то чини, топли јој осмех
на лицу засија,
А мени, то, баш баш прија!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s