Наташа зна да за злато не марим ја…

И да су ми дража,
у школи –
дечија насмејана лица…
У пољу –
цветови мирисни…
А у шуми –
цвркут распеваних птица…

Она зна да за злато не марим ја…
Прави ми, зато, наруквицу од зелене траве,
јер
траве су здраве,
воле их краве.

Она зна да за злато не марим ја…
Венчић ми плете, зато,
од цветова из школског парка,
са ливадице,
из неког шумарка…

Она зна да за злато не марим ја…
Ал кад
жели са, мном, нешто да дели –
црта ми чудесна бића из маште,
ил на длан ми стави цвет из своје баште…

Док то чини, топли јој осмех
на лицу засија,
А мени, то, баш баш прија!