Uvek sam se pitala po kojim kriterijumima neke poslove namećemo deci, a od nekih ih oslobađamo?
Piše: Dragana Mujezinović
Meri Popins – Naša prva igra se zove „Dobro započeto je pola urađeno“.
Majkl – Ne sviđa mi se kako to zvuči.
Meri Popins – Drugačije rečeno – hajde da sredimo sobu.
Majkl (svojoj sestri Džejn) – Rekao sam ti da je lukava.
Meri Popins – U svakom poslu koji treba da se obavi ima elemenata zabave. Nađi zabavu i pucni prstima – posao je igra!
Kao tinejdžerka sam čuvala decu, za džeparac. Njihova mama je svake druge nedelje radila po podne, i trebalo je da ih neko preuzme iz obdaništa, dovede kući, posluži ručak, izvede u park…i spremi za spavanje. Dečak i devojčica od 5 i 3 godine, živahni i poslušni. Mama ih je već naučila da im ne treba služavka. Sami su se oblačili, obuvali i vezivali pertle. Sami su posle obroka sklanjali tanjire, devojčica je čak i prala sudove, a dečak uglavnom usisavao i rasklanjao džumbus po kući. Urađen posao, naravno, nije morao da bude perfektan. Važno je bilo da postoji svest o tome da su to poslovi koji treba da se obave.
Iako je čuvanje dece velika odgovornost, sa njima je to bila prava radost. Moje je bilo da brinem o tome da su bezbedni, da nisu gladni i žedni, i najvažnije – da im čitam i da ih učim raznim igrama. Trebalo je da se pridržavam pravila koja su važila u njihovoj kući.
Nemoj, mama će to…
Uvek sam se pitala po kojim kriterijumima neke poslove namećemo deci, a od nekih ih oslobađamo. Na primer, ako ne tražimo usisavanje, zašto ih teramo da se izuvaju kad uđu u kuću? I dalje mi je nejasan razlog da se pregovara oko pranja ruku i zuba…ili je to možda neka druga priča? Poslovi u kući su usko povezani sa pitanjima higijene, pitanjima izrade domaćih zadataka, i brojnih drugih obaveza koje nam slede u toku dana.To su važne rutine i neophodne za život. Ili ukratko – to je stvar kulture.
Svet oko nas
Kad se obrnemo i pogledamo životinjski svet, vidimo slične prizore: mačke se ližu, ptice trebe perje, uređuju i popravljaju gnezdo, druge životinje čiste i sređuju jazbine, vrapci se „kupaju“ u prašini.Slonovi imaju čitav kozmetičko-zdravstveni tretman: kupanje, pa valjanje u prašini, svoje mladunce uče kako da pronađu čistu vodu za piće, tetke i starije sestre brinu o mlađima…
Primati uče svoje mladunce da koriste alate: grančice, kamenje… Grabljivice uče mladunce veštinama lova i uopšte, veštinama preživljavanja. Nisam srela ni jednu mačku da je „rekla“ svojim mladuncima da ne održavaju higijenu svog krzna, i da će ona to umesto njih da radi, da se ne bi zamarali. Ili još gore, da im dozvoli da unerede jazbinu.
Zamislite lavicu koja nije naučila mladunce da love, da se od trčanja ne bi umorili i oznojili, pa je odlučila da će ona to zauvek da lovi za njih… Mi, izgleda, kopiramo društveni sistem primata (majmuna) gde je glavni onaj koga svi trebe. Hmmm…
Šta nas tera da mi svoje mladunce pošteđujemo života?
Kuća ili hotel?
Nisam pristalica ideje o tome da treba nagrađivati i/ili plaćati deci za kućne poslove. U tom slučaju, trebalo bi da se uspostavi cenovnik usluga za kuvanje, pranje, peglanje, brisanje prašine, nameštanje kreveta, promena posteljine, pranje prozora…U stvarnosti se to ne događa, pa nema razloga da ih mi na to navikavamo. Sem ukoliko na platnom spisku nemamo spremačicu. Što je sasvim u redu. To je stvar mogućnosti i organizacije svake porodice.
MI i ONI
Uvek me rastuži roditeljska priča: MI im sve dadosmo, a ONI to ne cene. Kao da se radi o dva suprotstavljena tabora, gde smo MI dobri, a ONI su loši. ONI su naša deca, koju smo MI rodili i vaspitavali. MI smo odredili sistem vrednosti po kome bi ONI trebalo da se upravljaju. ONI su posledica onoga što radimo MI.
Nameštanje kreveta, sređivanje radnog stola, usisavanje, pražnjenje kante, spremanje školske torbe, slaganje odeće – zvuči dosta jednostavno, čak trivijalno kad se ovako nabraja.Obuka za život, u koju definitivno spadaju kućni poslovi, zahteva veliko strpljenje i doslednost roditelja. Babe i dede često nisu ni od kakve pomoći. Čast izuzecima.
Kad sam bila mala
Nikad nisam videla svoju baku u velikom spremanju. Ona je nekako vešto raspoređivala poslove na manje porcije svakog dana. Usput, u hodu, skoro neprimetna akcija sa očiglednim rezultatom. U kući je uvek vladao red. Za nju je bila nezamisliva rasprava oko kućnih poslova.
Različiti poslovi za različite uzraste
Najmlađa deca se najradije prihvataju posla. To je sve igra. Mi od njih ništa ne očekujemo.Deca u gradu i deca u selu imaju različite obaveze. I dok mi po gradovima mnogo fantaziramo kako i šta treba, deca na selu usvajaju znanja i obaveze i ne znajući da to čine. Oko toga se ne postavlja pitanje.
Kad je malac bio skroz mali, kad je imao oko 2 godine, voleo je da se igra tako što je slagao šerpe i poklopce. Video je od mene da ja tu nešto radim, pa je onda to i on radio. Voleo je da uređuje papuče i cipele. To je bila igra. Zvuk usisivača ga je užasavao, kao i većinu dece. Morali smo da pripitomimo tu „neman“. Primenila sam model one mame čiju sam decu čuvala. Kod nje sam videla da se može i da nije teško. Kada je rad igra, deca vrlo mirno uvažavaju sva pravila, kao što uvažavaju i pravila igre. Nisam se pravila pametna.
Kako je malac postajao stariji, usvajao je sve više. Uglavnom ne gunđa, ali ako može da bira, radije se bavi kuhinjskim poslovima: prazni mašinu za sudove, slaže čisto posuđe, cedi pomorandže i limun, prži jaja. Prženje je zahtevalo i to da nauči da upali plinski šporet. Pravilno paljenje šibice smatram jednom od važnijih veština.
Kad se sve to oko kuvanja završi, pravilo glasi da se kuhinja napusti u stanju u kom je zatečena. Dakle, čista i bez prljavih sudova okolo. Isto pravilo važi i za boravak u prirodi. Kada posle piknika pokupimo svoje stvari, pokupimo i svoje smeće.
Opasnosti u kući
Verujem da jedan broj roditelja štedi svoju decu kućnih poslova upravo zbog mogućih opasnosti. To stoji, zato treba da ih naučimo. Obrni-okreni, najveća opasnost ipak leži u neznanju.Po mom mišljenju, kuhinja je najopasnije mesto u stanu. Tu ima oštrih predmeta, pa onda, ima struje ili plina, vatre, nečega što je vruće, klizavo, zapaljivo. Zato – hrabro i oprezno.
Uticaj sredine
„A što ja moram, a moji drugari ne?“ Nemam tačan i dovoljno efikasan odgovor na ovo pitanje. Drugi su drugi.
Muški i ženski poslovi
Mnogo je stereotipa u vezi sa ovom temom. Slažem se da svi mogu, i da treba sve da rade. Hajde onda da to bude na nivou sklonosti. Treba nam organizacija, raspodela odgovornosti, kako se ne bi dogodilo da svi rade sve, a da niko nije uradio ništa. Na primer, ja nemam sklonost prema popravkama, iako umem kad moram. Moj muž nema sklonost ka kuvanju, iako ume kad treba. I tako se nekako dele poslovi.
Чуда се, ипак, дешавају! 