1

NE TREBA IM SLUŽAVKA!

Advert 1
Ne treba im služavka!

Uvek sam se pitala po kojim kriterijumima neke poslove namećemo deci, a od nekih ih oslobađamo?

 

Piše: Dragana Mujezinović

Meri Popins – Naša prva igra se zove „Dobro započeto je pola urađeno“.
Majkl – Ne sviđa mi se kako to zvuči.
Meri Popins – Drugačije rečeno – hajde da sredimo sobu.
Majkl (svojoj sestri Džejn) – Rekao sam ti da je lukava.
Meri Popins – U svakom poslu koji treba da se obavi ima elemenata zabave. Nađi zabavu i pucni prstima – posao je igra!

Kao tinejdžerka sam čuvala decu, za džeparac. Njihova mama je svake druge nedelje radila po podne, i trebalo je da ih neko preuzme iz obdaništa, dovede kući, posluži ručak, izvede u park…i spremi za spavanje. Dečak i devojčica od 5 i 3 godine, živahni i poslušni. Mama ih je već naučila da im ne treba služavka. Sami su se oblačili, obuvali i vezivali pertle. Sami su posle obroka sklanjali tanjire, devojčica je čak i prala sudove, a dečak uglavnom usisavao i rasklanjao džumbus po kući. Urađen posao, naravno, nije morao da bude perfektan. Važno je bilo da postoji svest o tome da su to poslovi koji treba da se obave.

Iako je čuvanje dece velika odgovornost, sa njima je to bila prava radost. Moje je bilo da brinem o tome da su bezbedni, da nisu gladni i žedni, i najvažnije – da im čitam i da ih učim raznim igrama. Trebalo je da se pridržavam pravila koja su važila u njihovoj kući.

Nemoj, mama će to…

Uvek sam se pitala po kojim kriterijumima neke poslove namećemo deci, a od nekih ih oslobađamo. Na primer, ako ne tražimo usisavanje, zašto ih teramo da se izuvaju kad uđu u kuću? I dalje mi je nejasan razlog da se pregovara oko pranja ruku i zuba…ili je to možda neka druga priča? Poslovi u kući su usko povezani sa pitanjima higijene, pitanjima izrade domaćih zadataka, i brojnih drugih obaveza koje nam slede u toku dana.To su važne rutine i neophodne za život. Ili ukratko – to je stvar kulture.

Svet oko nas

Kad se obrnemo i pogledamo životinjski svet, vidimo slične prizore: mačke se ližu, ptice trebe perje, uređuju i popravljaju gnezdo, druge životinje čiste i sređuju jazbine, vrapci se „kupaju“ u prašini.Slonovi imaju čitav kozmetičko-zdravstveni tretman: kupanje, pa valjanje u prašini, svoje mladunce uče kako da pronađu čistu vodu za piće, tetke i starije sestre brinu o mlađima…

Primati uče svoje mladunce da koriste alate: grančice, kamenje… Grabljivice uče mladunce veštinama lova i uopšte, veštinama preživljavanja. Nisam srela ni jednu mačku da je „rekla“ svojim mladuncima da ne održavaju higijenu svog krzna, i da će ona to umesto njih da radi, da se ne bi zamarali. Ili još gore, da im dozvoli da unerede jazbinu.

Zamislite lavicu koja nije naučila mladunce da love, da se od trčanja ne bi umorili i oznojili, pa je odlučila da će ona to zauvek da lovi za njih… Mi, izgleda, kopiramo društveni sistem primata (majmuna) gde je glavni onaj koga svi trebe. Hmmm…

Šta nas tera da mi svoje mladunce pošteđujemo života?

Kuća ili hotel?

Nisam pristalica ideje o tome da treba nagrađivati i/ili plaćati deci za kućne poslove. U tom slučaju, trebalo bi da se uspostavi cenovnik usluga za kuvanje, pranje, peglanje, brisanje prašine, nameštanje kreveta, promena posteljine, pranje prozora…U stvarnosti se to ne događa, pa nema razloga da ih mi na to navikavamo. Sem ukoliko na platnom spisku nemamo spremačicu. Što je sasvim u redu. To je stvar mogućnosti i organizacije svake porodice.

MI i ONI

Uvek me rastuži roditeljska priča: MI im sve dadosmo, a ONI to ne cene. Kao da se radi o dva suprotstavljena tabora, gde smo MI dobri, a ONI su loši. ONI su naša deca, koju smo MI rodili i vaspitavali. MI smo odredili sistem vrednosti po kome bi ONI trebalo da se upravljaju. ONI su posledica onoga što radimo MI.

Nameštanje kreveta, sređivanje radnog stola, usisavanje, pražnjenje kante, spremanje školske torbe, slaganje odeće – zvuči dosta jednostavno, čak trivijalno kad se ovako nabraja.Obuka za život, u koju definitivno spadaju kućni poslovi, zahteva veliko strpljenje i doslednost roditelja. Babe i dede često nisu ni od kakve pomoći. Čast izuzecima.

Kad sam bila mala

Nikad nisam videla svoju baku u velikom spremanju. Ona je nekako vešto raspoređivala poslove na manje porcije svakog dana. Usput, u hodu, skoro neprimetna akcija sa očiglednim rezultatom. U kući je uvek vladao red. Za nju je bila nezamisliva rasprava oko kućnih poslova.

Različiti poslovi za različite uzraste

Najmlađa deca se najradije prihvataju posla. To je sve igra. Mi od njih ništa ne očekujemo.Deca u gradu i deca u selu imaju različite obaveze. I dok mi po gradovima mnogo fantaziramo kako i šta treba, deca na selu usvajaju znanja i obaveze i ne znajući da to čine. Oko toga se ne postavlja pitanje.

Kad je malac bio skroz mali, kad je imao oko 2 godine, voleo je da se igra tako što je slagao šerpe i poklopce. Video je od mene da ja tu nešto radim, pa je onda to i on radio. Voleo je da uređuje papuče i cipele. To je bila igra. Zvuk usisivača ga je užasavao, kao i većinu dece. Morali smo da pripitomimo tu „neman“. Primenila sam model one mame čiju sam decu čuvala. Kod nje sam videla da se može i da nije teško. Kada je rad igra, deca vrlo mirno uvažavaju sva pravila, kao što uvažavaju i pravila igre. Nisam se pravila pametna.

Kako je malac postajao stariji, usvajao je sve više. Uglavnom ne gunđa, ali ako može da bira, radije se bavi kuhinjskim poslovima: prazni mašinu za sudove, slaže čisto posuđe, cedi pomorandže i limun, prži jaja. Prženje je zahtevalo i to da nauči da upali plinski šporet. Pravilno paljenje šibice smatram jednom od važnijih veština.

Kad se sve to oko kuvanja završi, pravilo glasi da se kuhinja napusti u stanju u kom je zatečena. Dakle, čista i bez prljavih sudova okolo. Isto pravilo važi i za boravak u prirodi. Kada posle piknika pokupimo svoje stvari, pokupimo i svoje smeće.

Opasnosti u kući

Verujem da jedan broj roditelja štedi svoju decu kućnih poslova upravo zbog mogućih opasnosti. To stoji, zato treba da ih naučimo. Obrni-okreni, najveća opasnost ipak leži u neznanju.Po mom mišljenju, kuhinja je najopasnije mesto u stanu. Tu ima oštrih predmeta, pa onda, ima struje ili plina, vatre, nečega što je vruće, klizavo, zapaljivo. Zato – hrabro i oprezno.

Uticaj sredine

„A što ja moram, a moji drugari ne?“ Nemam tačan i dovoljno efikasan odgovor na ovo pitanje. Drugi su drugi.

Muški i ženski poslovi

Mnogo je stereotipa u vezi sa ovom temom. Slažem se da svi mogu, i da treba sve da rade. Hajde onda da to bude na nivou sklonosti. Treba nam organizacija, raspodela odgovornosti, kako se ne bi dogodilo da svi rade sve, a da niko nije uradio ništa. Na primer, ja nemam sklonost prema popravkama, iako umem kad moram. Moj muž nema sklonost ka kuvanju, iako ume kad treba. I tako se nekako dele poslovi.

Advertisements
0

Четири савета да ваше дете буде успешан ђак

Подсећамо вас на ствари којих би требало да се придржавате, уколико желите да ваше дете буде срећан и 1621915_709541782410731_2021247623_nзадовољан ученик…

У првим разредима код деце још увек постоје позитивни ставови према школи. Међутим, што су деца старија а њихово искуство веће, отпор према школи је све израженији.

Зато, желимо да вас подсетимо да:

1. Подржите свог школарца
Мислите о томе како ли се оно осећа у својој кожи. Школа је стрес. Избегавајте реченице које затварају могућност ваше међусобне комуникације као што су: “Лако је теби”, “У твојим годинама ја сам…”, “Твоје је само да учиш…” јер ваше дете има своје проблеме, чак и када ви тога нисте свесни. Када вам оно каже: “Не волим школу”, исказује спремност да вам се повери. Саслушајте га, покажите разумевање, прихватите његова осећања, јер је често то једино што оно од вас и тражи.

2. Помозите детету да учи
Не инсистирајте на учењу напамет, ма колико понекад изгледало да управо то траже наставници. Учење напамет, (буквално репродуковање текста), оправдано је само при учењу стихова, формула, дефиниција и фраза страног језика. Ваше дете ће једном завршити школу, али ако при том не научи да мисли, од ње неће имати нарочите користи.
Правила успешног учења: упомоћ (тражити помоћ ако је нешто нејасно), услови учења (без сталног прекидања, добро осветљење, задовољене све физиолошке потребе…), план рада (са све предвиђеним паузама), време за учење (за најтеже градиво изабрати време када је концентрација највећа), подела лекције (читање од поднаслова до поднаслова), понављање, (кад год је могуће наглас), подвлачење (омогућава да се одвоје важни од неважних података). Такође, формирајте радне навике на време. Немојте учити заједно или уместо детета јер је учење његова обавеза, не ваша. На вама је да се интересујете за његове проблеме и да саосећате, да га преслишавате и да инсистирате на размевању.

3. Дете није само ученик
Школски успех је само један аспект личности вашег детета. Зато, немојте цепати листове из свеске, не условљавајте поклоне успехом, не поредите своје дете са другом децом.

4. Нека крајњи циљ буде: срећно дете!
Коначно, подсећамо вас да је у Финској 2003. спроведено истраживање међу 20.000 родитеља деце различитих узраста која похађају различите школе. Родитељи су одговарали на питање: шта очекујете од образовања свог детета? Њих 95 одсто одговорило је: да дете буде срећно.

Иначе, квалитет финског школства сматра се најбољим у Европи. Сигурно је томе допринео и став родитеља да од школе очекују да њихову децу усреће.
Шта мислите, колики би број родитеља дао исти одговор на исто питање, да је ово тестирање обављено у Србији? А како бисте одговорили на ово питање ви? Размислите о томе пре него што, заједно са својим дететом, кренете у још једну победу школовања.

Желимо вам пуно успеха, стрпљења и радости!

Педагог Јелена Холцер, Школа за родитеље

0

Вежбе концентрације

Концентрација се мoже описати као усмеравање ума, фокусирана пажња или као способност да се обрати пажња на само једну мисао или предмет искључујући друге.

Концентрисање на активности које обављамо доприноси томе да их урадимо боље, брже и успешније. Фокусирање на рад чини рад успешнијим. Боља концентрација олакшава учење, убрзава разумевање и побољшава меморију. Помаже нам да се усредсредимо на своје циљеве и да их лакше постигнемо.

Да бисмо развили ову способност морамо вежбати свој ум. Права и добра концентрација развија се постепено, кроз свакодневни рад и уз посебне вежбе. Сада ћу вам дати немолико једноставних вежби.

Почните са 10 минута сваки дан, ако можете да издржите 15, још боље. Морате да разумете да ум не воли никакву дисциплину. То је један инструмент који има своју вредност ако се правилно користи, али тренутно је он тај који влада над нама. Ви нисте ум и његове мисли, они су само нека врста моћи коју користимо. Менталним вежбама могуће је извежбати ум и овладати њим. Он мора бити стављен на одговарајуће место, као наш слуга а не гоподар.

Кад почињете да учите да се концентришете треба да пронађете место где можете бити сами и неузнемиравани. Можете сести у турски сед на поду или на столицу са исправљеном кичмом. Удахните дубоко неколико пута и опустите се. Почните са првом вежбом и вежбајте је свакодневно док не будете успели да је изводите лако и без размишљања о нечем другом бар 5 “чистих” минута. Морате бити искрени према себи и пређите на следећу вежбу тек кад будете уверени да је вежба изведена са пуном концентрацијом.

Усмерите сву своју пажњу на вежбу. Немојте мислити ни на шта друго. Пазите да не заспите, да не одлутате у машту или да не мислите на нешто друго. Оног тренутка кад ухватитие себе да мислите на нешто друго, прекините са вежбом и почните из почетка. Кад се уходате, продужите време или уведите још једно вежбање у току дана. Не покушавајте превише на почетку. Може вам се учинити да су вежбе врло просте и једноставне па покушате да их изведете све од једном. Идите полако, немојте да претерате и преоптеретите мозак.

За најбољи учинак, саветујемо Вам да наставите са извођењем одређене вежбе још недељу дана након што сте се уверили да је изводите правилно и са пуном пажњом.

Честа притужба људи који имају малу моћ концентрације је да је ово или оно “досадно”. Готово свако има способност да задржи пажњу на задатку који је интересантан, не превише лак, не превише тежак већ баш на правом нивоу изазова. Оно што заиста изазива ову вештину су “досадни” задаци као нпр. читање врло тешког материјала, рад на веома комплексним стварима, рад на стварима које не дају одмах видљиве резултате. Ако си заиста добар у овој вештини, тешко да ће ти бити досадно зато што имаш стрпљења да нађеш нешто интересантно у готово сваком задатку.

Кад напредујемо у концентрацији ми нпредујемо у најмање три ствари. Можемо задржати наш ум:

  1. на мање занимљивом материјалу
  2. са већом пажњом
  3. дужи временски период

Значи, ако успем да пређем са могућности да се концентришем само на филмове или видео игре на то да могу да се сконцентришем на читање интересантне књиге, ја напредујем у овој вештини. када пређем са занимљивих књига на оне мање занимљиве, такође побољшавам своју вештину концентрације. Када могу да радим било коју од ових активности а да ми мисли не лутају тако често, то је такође напредак. И кад успем да се концентришем уместо 5, 15 минута или сат или чак два, ја напредујем по другом мерилу. Добро је посматрати сваку од ове три варијабле док радите на вештини концентрације, и прослављати сваки пут кад узнапредујете у једној од њих док друге две одржавате сталним.

 

ВЕЖБА 1

Узми књигу и број речи у било ком пасусу. Изброј их поново да би се уверио да си правилно избројао. Почни са једним пасусом а кад ти постане лакше, број речи на целој страни. Број ментално, само са својим очима не показујући прстом сваку реч.

 

ВЕЖБА 2

Говори у себи азбуку. Ментално замишљај свако слово докк га изговараш.

 

ВЕЖБА 3

Број од 1 до 100. Замишљај сваки број док га изговараш.

 

ВЕЖБА 4

Број уназад у себи од 100 до 1.

 

ВЕЖБА 5

Број уназад у себи од 100 до 1 прескачући свака 3 броја тј. 100, 97, 94…

 

ВЕЖБА  6

Изабери реч или једноставан звук и понављај га тихо у себи 5 минута. Кад успеш да се лакше концентришеш покушај да досегнеш 10 минута непоремећене концентрације.

 

ВЕЖБА 7

Узми неки предмет и гледај га са свих страна. Немој да те одвуку неважне мисли. Остани са предметом који си изабрао. Гледај га и не мисли о томе где си га купио итд. само га гледај, види, мириши, додируј.

 

ВЕЖБА 8

Ово је исто као претходна вежба само овај пут визуализуј предмет са затвореним очима. Почни тако што ћеш вежбу 5 радити 5 минута а онда вежбу 6 исто толико. Покушај да видиш, осетиш, омиришеш предмет у својој глави. Покушај да видиш чист добро дефинисан лик. Ако наиђу тешкоће отвори очи, погледај у предмет, затвори их и опет настави с вежбом.

 

ВЕЖБА 9

Нацртај мали геометријски облик – троугао, круг или квадрат, обој га у коју боју желиш и концентриши се на њега без речи у глави.

 

ВЕЖБА 10

Исто као 9 само сад визуализуј са затвореним очима. Ако заборавиш како изгледа, погледај па настави.

 

ВЕЖБА 11

Исто као 10 само са отвореним очима.

 

ВЕЖБА 12

Покушај да бар 5 минута будеш без мисли. Само ако су претходне вежбе успешно изведене добићеш могућност да утишаш мисли. Временом ће то постати све лакше и лакше.

 

ВЕЖБА 13 – самопосматрање

 

Ова вежба не тражи од тебе да се фокусираш на нешто, већ само да посматраш на шта си фокусиран. Ти вежбаш вештину самопосматрања.

Да би урадио ову вежбу једноставно седи и затвори очи. Нека твој ум ради што год жели. Другим речима, пусти га да лута. Ако желиш да мислиш о нечему – мисли. Ако хоћеш да прелазиш с једне свари на другу, то је у реду.

Једино што чини ову вежбу је то да сачувашмало свог ума да посматра шта његов остали део ради. Питај себе питања : О чему сад мислим? Које ми слике пролазе кроз главу? Шта осећам сада?

Почни тако што ћеш ово радити кратко време, рецимо минут. Након тог минута присети се о чему мислио и кажи то некоме. Постепено ћеш моћи то да радиш све више и више минута.

Поента ове вежбе је да, ако одлуташ са задатка, одмах ћеш то приметити. Ако опазиш да ти мисли одлазе са задатка одмах чим то почне да се дешава, можешодмах брзо себе да вратиш на задатак.

 

ВЕЖБА 14 – самопосматрање наглас

Ово је варијанта претходне вежбе. У овој радиш исту ствар само што говориш гласно о чему мислиш. Описујеш речима било коју ствар која се појави на екрану твоје свести. Говориш гласно и своје мисли. Именујеш осећања која имаш. Ово је тешко јер говорење мисли сигурно утиче на мисли које имаш. Али то је у реду. Главно је да вежбаш свесност о томе што ти пролази кроз главу. Што више ово будеш радио, лакше ћеш схватити када се концентришеш на неку ствар а када ти мисли лутају с једне ствари на другу.

1.Гледај у зид испред себе и нађи нешто што раније ниси приметио.

2. Гледај у леви зид и нађи нешто што раније ниси приметио.

3. Гледај у десни зид и нађи нешто што раније ниси приметио.

4. Гледај у зид иза себе и нађи нешто што раније ниси приметио.

5. Гледај у плафон и нађи нешто што раније ниси приметио.

6. Гледај у под и нађи нешто што раније ниси приметио.

7. Гледај предњи зид али своју пажњу усредсреди на леви зид.

8. Гледај у леви зид а своју пажњу усредсреди на звук.

9. Слушај звук док мрдаш пртиће на ногама.

10. Узми два иста новчића или два листа папира или два дана и нађи бар 5 разлика међу њима.

 

ВЕЖБА 15 – усмеравање пажње

 

У овој вежби изабираш нешто на шта ћеш усмерити своју пажњу, нпр. на своје дисање. Током ове вежбе усмерићеш своју пажњу на дисање, затим на било шта друго што желиш, онда поново на дисање, па поново на нешто друго. Настави да преусмераваш пажњу, намерно, сваких 30-ак секунди.

Циљ ове вежбе је увежбавање у свесном усмеравању пажње. Док радиш ову вежбу, осети како је то да усмериш своју пажњу на нешто и осети како твој ум реагује.

Нпр. обраћам пажњу на дисање неколико секунди и осећам како ми се ноздрве суше док удишем, а влаже док издишем, онда погледам на сат и гледам секундару како иде у круг и размишљам о времену које пролази, онда опет усмеравам пажњу на дисање…

Вежбајући свесно усмеравање пажње јачамо егзекутивни део мозга који говори осталом делу на шта да обрати пажњу. Ти желиш да овај део буде главни, а не да твоја пажња буде таоц било ког спољашњег стимулуса који се догађа у том тренутку.

Постоји неколико варијација ове вежбе. Можеш ако желиш изабрати две ствари на које ћеш обраћати пажњу и пребацивати се с једне на другу нпр. две менталне слике; два предмета; у под, па одлучиш где ћеш да погледаш па погледаш тамо, па одлучиш где ћеш да погледаш па погледаш тамо; читаш књигу један минут или радиш математику неколико минута, а онда проведеш један минут гледајући у црнило које се појави кад затвориш очи. Можеш изабрати дуг период пре преусмеравања пажње или кратак период као 3-4 секунде.

 

ВЕЖБА 16 – чула

 

Затвори очи и замисли да гледаш: неки предмет, воће,поврће, оловку која полако пише твоје име на папиру, неки геометријски облик, комбинацију геометријских облика

Затвори очи и осети: руковање- осети топлоту нечије руке, притисак, меко крзно животиње, свеже пао снег, грану дрвета, песак, перо

Затвори очи и осети мирис: цвета, хране која се кува,дрвета које гори, мора, пеперминта, омиљеног парфема

Затвори очи и фокусирај се на осећај мишића и покрета тела док: ходаш по пољу високе траве, пливаш, береш воће, трчиш по плажи

Затвори очи и осети укус, топлоту и текстуру: сладоледа, банане, поморанџе, неког оброка који волиш да једеш

Затвори очи и чуј: како неко зове твоје име, звук саобраћаја, како пада киша, чаврљање људи, воду која тече, под који шкрипи, гонг који постепено бледи у тишину.

Престајеш сваких пар минута и оцењујеш колико добро си се концентрисао на задатак. Ако си се концентрисао добро, покушај да се сетиш шта си урадио у свом мозгу што ти је омогућило да се тако добро концентришеш. Ако се ниси концентрисао добро, примети то и одлучи да у следећем покушају покушаш да надмашиш време када си се добро концентрисао. Онда се врати и концентриши поново.

Можеш да користиш следећу скалу да одговориш “колико концентрације”:

0 – ни мало

2 – само мало

4 – нашто али не пуно

6 – подоста

8 – велика количина

10 – врло велика количина

ВЕЖБА 17  – разматрање уз слушање

 

Улога твог партнера је да ти прича или чита. Најлакше је да ти неко чита. Он застаје понекад, можда после сваке реченице, можда после сваког пасуса. Ти одговараш са “разматрањем” тога што ти је прочитано. Како да разматраш?

Можеш користити следеће реченице и попуниш празнине:

Значи казао си_____________________________?

Оно што сам чуо је________________________________?

Другим речима___________________________________?

Значи, ако те добро разумем_____________________________?

Звучи као_____________________________.

Да ли кажеш да_________________________________?

Оно што радиш је да понављаш оно што си чуо да је друга особа рекла или прочитала.

Одговор партнера може бити просто ДА ако си правилно чуо или НЕ ако ниси, па ће ти он прочитати поново и дати ти поново да пробаш.

ВЕЖБА 18 – разматрање уз читање

 

У овој вежби ти читаш пасус сам. Након читања парафразираш на глас оно чега се сећаш.

 

ВЕЖБА 19 – прављење теста

 

Са сваком реченицом коју читаш, размишљај: ” Могу ли од овог направити питање за тест знања о градиву?” Доношење такве одлуке тежи да ти држи пажњу на задатку. Ако дођеш до краја пасуса и одговор на питање је :” Немам појма јер нисам мислио на оно што читам:” и онда си добио вредну повратну информацију. С друге стране ако можеш да смислиш добро питање и то је важна повратна информација.

Затим, када завршиш писање теста добићеш још повратних информација о својој концентрацији тиме што ћеш урадити тест. Оцени тест и провежбај питања на која ниси знао одговор.

 

ВЕЖБА 20 – враћање на централно питање

 

Постави себи питање које покреће многе мисли. Можеш нацртати круг с питањем унутра и много стрелица које иду од круга. Сад, за сваку стрелицу смисли идеју. Кад смислиш једну, врати се на централно питање да видиш можеш ли смислити још једну.

Чак иако мислиш да немаш више идеја, настави да мислиш о још. Одупри се жељи да одустанеш и одеш на нешто друго. Такође се одупри потреби да пређеш с једне идеје на другу без враћања на централно питање.

Имајте на уму:

 Код  свих менталних способности битнија је учесталост  него трајање вежбе. Тајна успеха је у сталној вежби.

 

0

Како се постиже емоционална зрелост детета?

Важно је да дете стекне своју самосталност у породици што значи да треба да зна да се самостално обуче, сложи своје ствари, “затегне” кревет, обави хигијенске навике, спава у засебној соби или кревету.emoc

Родитељи би требало да му дају једноставне налоге типа одласка у оближње продавнице и куповине два-три артикла (хлеб, млеко, новине). Са шест-седам година већ би требало самостално да се тушира, везује пертле, чешља. Уколико је несамостално то је већ заједнички проблем родитеља и детета који би требало на време решавати.

На стицање емотивне зрелости позитивно утиче ранији полазак у вртић (између треће и четврте године) јер се тада одвајају од примарне породице, стичу самосталност и предзнање из различитих области, формирају културне и хигијенске навике. Показало се да деца која су похађала вртић постижу боље резултате у школи јер боље памте, мисле и лакше се адаптирају и прихватају промене, слободније комуницирају, имају реалистичнији однос према ауторитету.

Маријана Петровић, специјалиста мед.психологије

0

Preuzeto sa: Riznica zlatnih ideja

Vreme je za radne navike

Kojom brzinom će dete da stekne radne navike kad pođe u školu zavisi, pre svega, od vas i vašeg ponašanja. One se, naime, «naslanjaju» na higijenske, koje je dete steklo u predškolskom periodu.

Najčešći pokazatelji fizičke, psihičke ili emotivne zrelosti deteta, potrebni za polazak u školu su: dete neposredno pre škole ume da pravilno koristi sve glasove, mlečni zubi su ili zamenjeni ili je zamena u toku, ima dobar apetit, ima razvijenu finu motoriku (ume da koristi makaze, ili da se igra sa dugmićima, klikerima…), crta figuru čoveka sa svim elementima, tj. glavom, telom, rukama, nogama i detaljima (oči, nos, usta, uši, kosa), uspeva da drži pažnju 20 minuta na istoj aktivnosti, ume da podnese poraz (na primer, ne plače kada izgubi: “Čoveče ne ljuti se”), može da bude odvojeno od vas više sati ili dana…

Šta je važnije

Upravo su ovi navedeni elementi važniji pokazatelji njegove spremnosti i zrelosti za polazak u školu nego da li ume da čita i piše. Osim toga, ako je dete išlo u vrtić, ono se već naučilo pravilima ponašanja u grupi, ali i savladalo osnovne pojmove potrebne za snalaženje u školskom gradivu. Zato nemojte da insistirate na aktivnostima kao što su čitanje i pisanje, osim u slučajevima kada deca sama pokazuju želju za ovim saznanjima. Naime, može se dogoditi da dete učite čitanju i pisanju na drugačiji način nego što će to da uradi njegova učiteljica, pa će ono morati da se najpre odvikava od vašeg načina, kako bi prihvatilo njen. Takođe, pogrešno je uverenje da će umeće čitanja i pisanja u predškolskom periodu olakšati utvrđivanje radnih navika važnih za školsko učenje.

Sa druge strane, škola će veoma brzo očekivati određene radne navike od vašeg deteta (na primer, da se u školu donese sav potreban pribor a ne da se ponešto i zaboravi, da se na vreme urade domaći zadaci, da se pri dolasku u školu ne zakašnjava…). Kojom brzinom će se ove navike kod deteta uspostaviti zavisi, pre svega, od vas i vašeg ponašanja. Radne navike se «naslanjaju» na higijenske, koje je dete steklo u predškolskom periodu. To su osnovne higijenske navike (kupanje, pranje ruku, zuba, umivanje), ali i urednost (slaganje igračaka ili odeće pre spavanja), kao i navika da se u određenim poslovima pomaže roditeljima…

Pravilne radne navike izgradićete kod deteta ukoliko:

1. Što počneš – to završi

Uvek podstičite dete da svoju aktivnost privede kraju. Jednom kada počne da se igra, crta, pravi vozić, slaže slagalicu, ili slično – ne prekidajte ga. Deca koju roditelji stalno prekidaju (ručak, odlazak na spavanje…), i koja su time prisiljena da istu aktivnost često »seckaju« i ponovo započinju – brzo počnu da se dosađuju i izgube mogućnost za razvoj koncentracije. Radije sačekajte kraj igre, uz obavezno napominjanje da će, na primer, ručak biti gotov za pola sata, pa ga onda najavite za 15 minuta… Ovako dajete vremena detetu da završi igru i vežba svoju pažnju.

2. Samostalnost

Omogućite detetu što više samostalnosti u radu. Uzdržite se od učestvovanja u izradi domaćih zadataka, jer su oni detetova obaveza a ne vaša. Vi budite podrška, ali se direktno uključite u izradu zadatka (to ne znači da ga vi radite!) samo ukoliko dete od vas traži pomoć za nešto što ne razume.

Objasnite mališanu da, kada je već počeo da radi domaći zadatak, sve ostale aktivnosti moraju da sačekaju (gledanje crtanog filma, na primer). Omogućite mu mir, isključite TV, ukoliko je moguće udaljite mlađu braću i sestre. Ne morate sedeti pored njega ili mu “stajati iza leđa”, jer bi ga to učinilo dodatno nervoznim. Ali budite prisutni dok radi, posebno u prvim razredima, dok ne stekne sigurnost u svoje znanje.

3. Plan rada

Napravite satnicu obaveza i aktivnosti za svaki dan, ili detaljan plan rada. Precizirajte vreme za učenje, za izradu domaćih zadataka, ali i za ono što detetu predstavlja zadovoljstvo (igra, treninzi, gledanje crtaća…). Pravilan raspored će uveliko uticati da dete radije počne da uči i sve svoje školske obaveze uradi na vreme, jer je motivisano onim što sledi nakon toga.

0

INTERVJU – DR. RANKO RAJOVIĆ: REPRODUKTIVNO UČENJE ZA MOZAK NE POSTOJI

Intervju – dr. Ranko Rajović: Reproduktivno učenje za mozak ne postoji

„Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste.“

 

deca u školiKakavo je srpsko školstvo? Ili najbolje ili najgore – u zavisnosti od toga sa kim razgovarate. Neki se prvo sete svih onih priča o našim đacima koji „razbijaju“ kada odu u inostranstvo, a neki razočaravajućih rezultata na međunarodnim testiranjima školskog znanja. Jedni misle ne treba ništa menjati, drugi da treba promeniti sve. Treći, da i kad počnemo nešto da menjamo, radimo to na pogrešan način.

O tome kakva je zaista situacija u srpskom školstvu, da li i kako ga treba menjati i jesu li škole jedine odgovorne za nivo dečjeg znanja i intelektualnih sposobnosti, za „Roditelj & dete“ govori dr. Ranko Rajović, izvršni direktor organizacije Mensa Srbije, predsednik svetskog Mensa komiteta za darovitu decu i jedan od tvoraca NTC (Nikola Tesla Centar) sistema učenja.

Razgovarala: Jovana Papan

Kod nas još uvek postoji mišljenje da su deca koja se obrazuju u srpskim školama ispred svojih vršnjaka u zapadnim zemljama, koliko je to realno? Gde su đaci sa ovih prostora, kada je reč o znanju?

I ja sam verovao da su naša deca bolja od svojih vršnjaka, jer sam u Mensi skoro 20 godina. Uvek sam od naših članova slušao priče o tome kako su se lepo snašli, da su među najboljim učenicima ili studentima, imaju dobre poslove. I onda su neke države odlučile da provere svoj obrazovni sistem tako što će učestvovati u međunarodnom testiranju gde će se videti koliko je koji obrazovni sistem bolji ili lošiji. Nažalost, Srbija tu nije dobro prošla, zapravo 2003. godine smo na PISA testu bili među najslabije plasiranim državama iz Evrope. Ti testovi se rade svake 3 godine, a Srbija je relativno malo napredovala 2006. i 2009. godine. Ove godine je ponovo rađen PISA test u preko 70 država sveta (možda i više, nemam zvanične podatke), pa će biti interesantno da vidimo da li smo bar još malo napredovali, kada početkom 2013. godine budu objavljeni rezultati.

deca u skoliVremena i deca se menjaju, a školski sistem ne. Da li su, i zašto, potrebne promene u načinu na koji škole rade sa decom?

Mislim da je to najvažnije – promeniti način pristupa školi. Ako se malo ozbiljnije pogleda značaj PISA testa, jasno se uočava da je reproduktivno znanje naše dece solidno, ali da je funkcionalno-upotrebno znanje veoma loše. A ono što moramo znati, to je da zapravo postoji direktna veza između funkcionalnog znanja i bruto nacionalnog dohotka. Upravo zbog toga je funkcionlano znanje prioritet za obrazovnu politiku EU, a pošto smo mi među najslabijima u Evropi, onda bih rekao da je funkcionalno znanje za nas dupli prioritet. Jasno je da moramo nešto da menjamo, jer bez značajnih promena nema ni značajnijeg napretka.

Neki školski sistemi su otišli jako daleko sa reformama, npr. skandinavski, ali postoje mnoge nedoumice o stvarnim rezultatima tih promena. Da li treba baš radikalno menjati srpsku školu, i ima li smisla kopirati svaku inovaciju iz inostranstva?

Kopiranje neće pomoći. Mi moramo da prilagodimo naš školski sistem našoj deci, našim običajima, tradiciji, igrama koje naša deca vole, da koristimo ono što nas okružuje i da pomažemo deci da maksimalno razvijaju svoje potencijale.

Zašto je uopšte funkcionalno znanje važno, i šta je uzrok te naše „funkcionalne nepismenosti“?

Ako realno sagledamo školski sistem, on se sporo menja, a pogledajte oko sebe. Države koje se prilagode, lakše će funkcionisati, a ukoliko školujemo decu na zastareo način, koji očigledno ne daje vrhunske rezultate, ne znam šta nas očekuje u budućnosti. Evo, na primer, od 10 najtraženijih zanimanja danas u svetu, ni jedno od tih zanimanja ranije nije ni postojalo! Onda moramo da se upitamo šta naše dete uči, za koje zanimanje ga mi spremamo… Tu je važno da razumemo da je bitno naučiti dete da razmišlja, povezuje i donosi odluke. Ali sa ovim procesom moramo da krenemo mnogo ranije nego što to uobičajeno činimo u Evropi. Deca moraju već u drugoj, trećoj godini da imaju okruženje koje će razviti njihove sposobnosti. Ali, nažalost i tu grešimo, jer imamo puno primera da roditelji iz neznanja daju deci igre koje usporavaju njihov razvoj ili čak oštećuju. Napisali smo i knjigu „IQ deteta, briga roditelja“ kao svojevrstan vodič za roditelje, kako bi u periodu razvoja dece pravili što manje grešaka.

uciteljica i djaciDa li se previše očekuje od same škole? Može li dobar školski sistem da nadomesti nedostatak stimulacije u ranijem dobu?

Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste. Zvanična statistika kaže da je sve više dece sa razvojnim smetnjama, a za to škola nije kriva. Neuroanatomske promene kod te dece su formirane pre škole, ali se neki problemi primete tek kada dete krene u školu, tj. kada dete počne da piše, čita, uči… Onda imamo malo prostora da to ispravimo. Ali moramo i taj mali prostor da iskoristimo, a to zahteva dodatnu edukaciju učitelja i nastavnika, što radimo preko Saveza učitelja Srbije (naš program, NTC sistem učenja, je zvanično akreditovan i sprovodi se u vrtićima i školama koje nas pozovu).

Modernizacija školstva za mnoge znači samo uvođenje savremenih pomagala u nastavu, pre svega računara. Koliko mediji i tehnologija pomažu, a koliko možda čak odmažu razvoju dečjih sposobnosti?

Svakako da pomažu, ali moramo da znamo da preterana upotreba računara kod male dece može da dovede do nekih problema u razvoju. Do pete ili šeste godine moramo da budemo jako oprezni, jer to je period najbržeg razvoja mozga, pa ako radimo nešto što nije fiziološki (npr. kada dete provede u ležećem ili sedećem položaju po 4-5 sati dnevno, gleda u ekran, ne izgovara ni jednu reč za to vreme…) možemo da usporimo ili oštetimo razvoj deteta.

Da li se i koliko NTC program uvodi u školski sistem u Srbiji? Kako deca reaguju na ovaj sistem? Kakva su vaša iskustva i dosadašnji rezultati?

Program se uvodi preko Ministarstva obrazovanja, tj. Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), a sprovodi se u preko 50 škola i vrtića u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica, Vrbas, Sombor, Kikinda, Šabac, Ruma, Pančevo, Kragujevac, Užice, Čačak, Pirot, Zaječar). Nadam se da ćemo u narednih par godina uspeti da sprovedemo obuku za vaspitače i učitelje u većini gradova Srbije. Rezultati su iznad svakog očekivanja, deca ponovo doživljavaju školu kao omiljeno mesto, imaju osećaj da se igraju, a zapravo sve nauče nekako usput, bez napora. Deo programa su i „Zagonetne priče“, jer je koautor programa naš pisac, Uroš Petrović, a njegov posao je da nauči učitelje/vaspitače da sami sastave pitanja iz aktuelnih lekcija. Po anketama koje smo radili, deca i bukvalno misle da su došla u školu da se igraju. Više detalja o programu ima na sajtu Mense Srbije www.mensa.rs.

Na početku svake školske godine roditelji razmišljaju o tome koje vanškolske aktivnosti još mogu da ponude detetu kako bi mu otvorili različite mogućnosti u budućnosti. Strani jezici, privatni časovi, treninzi… Da li i pretrpan raspored nekada može više da odmogne, nego pomogne razvoju dečjih sposobnosti?

Ambiciozni roditelji moraju da znaju da je za dete najvažnija igra. Pa, ako dete doživljava učenje muzike kao igru, to nije opterećenje. Ako dete voli neki sport i treninge, to nije opterećenje. U školi se vodi računa da dete ne bude opterećeno. Dete tek negde u trećem razredu počinje da oseća otpor prema školi (po anketi koju smo sproveli u 8 škola, a obuhvatili smo 2000 učenika). Jedan deo NTC programa se bavi upravo ovim problemom, jer je neprirodno da dete oseća otpor prema školi, zbog toga što dete zapravo prirodno, instiktivno voli da uči. Ali ne reproduktivno, kako decenijama radimo, jer reproduktivno učenje za mozak ne postoji. Tako uče najprimitivnije vrste, ponove nešto po 100 puta, pa opet zaborave. Ljudski mozak radi na višem nivou, tako da je naš posao da naučimo učitelje i decu kako se aktiviraju skriveni potencijali mozga.

 

(Intervju objavljen u časopisu „Roditelj & dete“ za septembar 2012. godine)

0

Укључивање родитеља у интелектуални развој детета

Делотворност учења се значајно увећава кад родитељи стимулишу интелектуални развој своје деце.

rodite

Резултати истраживањаБројна истраживања су показала да непосредно окружење код куће има огроман утицај на све што деца уче у школи и ван ње. Заправо, кућно окружење има далеко већи утицај на све што деца науче до своје шесте године као и на оно што касније учетоком дванаестогодишњег школовања у основној и средњој школи, него што га имају приходи родитеља или њихово образовање. Један од најважнијих разлога за овако снажан родитељски утицај проистиче из чињенице да су деца од најранијег детињства па све до 18 године живота око 92% свог времена ван школе баш под утицајем родитеља. Зато добро организовано време ван школе сарадњом школског кадра и родитеља може снажно допринети променама које имају веома позитиван утицај на процес учења.

После 21 контролног истраживања, на 91% упоредних резултата се показало да деца која су учествовала у тако организованим програмима постижу боље резултате у учењу од деце која нису била обухваћена оваквим програмима.

У пракси

Кад говоримо о важности кућног окружења у процесу учења онда заправо под тим појмом, које понекад називамо «кућно градиво», подразумевамо сталан разговор између родитеља и деце о школи и свакодневним догађајима у животу деце; мотивисање деце да читају, као и разговор о томе што деца читају у слободном времену; увид у ТВ програме које прате као и критички однос према
томе шта гледају; увид и критички однос према заједничким активностима са вршњацима; учење одлагању тренутног задовољства ради постизања дугорочних циљева; показивање да нам је стало до тога шта деце уче и како напредују у школи, као и до њиховог општег напретка; ту је и познавање оног што је свакодневно присутно, дечији смех, али и њихова каприциозност. Читање деци и разговор о свакодневним догађајима је припрема деце за одлазак у школу и процес учења који их очекује. Међусобна сарадња родитеља и наставно-образовног особља у многоме доприноси оваквом приступу. Наиме, стручним саветима о одређеним актвностима код куће, професионалци могу подстаћи процес учења и код куће и у школи. Они, такође, могу направити и шире програме сарадње између родитеља и наставника којима се могу систематизовати активности у школи и ван ње у циљу
стварања што подстицајније атмосфере учења.

Преузето: http://www.edinex.rs

Конт